Kada reči nisu dovoljne: Kako se razvija komunikacija kod dece ?

Komunikacija predstavlja ključni element u razvojnom putu deteta, značajno utičući na njegovo emocionalno, socijalno i intelektualno funkcionisanje. Stoga je od izuzetne važnosti da budemo svesni značaja razvoja komunikacijskih veština kod dece i da aktivno participiramo u ovom procesu.

Razvoj komunikacije započinje rođenjem. Tokom prvih meseci života, novorođenčad komuniciraju sa svojom okolinom putem plača, facijalnih ekspresija i osmeha. Ovi rani oblici komunikacije esencijalni su za uspostavljanje primarnog kontakta sa drugima i izražavanje bazičnih potreba.

U prvoj godini života, deca počinju da razvijaju verbalne sposobnosti i razumevanje govora. U ovoj razvojnoj fazi, okruženje ima presudan uticaj. Roditelji i članovi porodice treba da aktivno doprinose razvoju komunikacije deteta kroz razgovor, čitanje i pevanje. Na ovom stupnju, dete uči da prepoznaje auditivne nadražaje, reči i fraze, te postepeno počinje da ih koristi za artikulisanje svojih potreba i želja.

Sa polaskom u predškolsku ili školsku ustanovu, značaj razvoja komunikacije dodatno raste. Obrazovno okruženje treba da stimuliše komunikacijski razvoj, podstičući decu na interakciju sa vršnjacima i odraslima, postavljanje pitanja i izražavanje sopstvenih mišljenja.

Dakle, važno je da budemo prisutni i angažovani u komunikacijskom razvoju dece, pružajući im podršku i podsticajno okruženje za usvajanje i unapređenje ovih veština.

Kao što je potrebno vreme i pažnja da izraste ovako velika glavica kupusa, tako je potrebno strpljenje i posvećenost da se razvije dobra komunikacija

U procesu razvoja komunikacije, važno je naglasiti da svako dete ima svoj individualni tempo i način učenja. Svi mi imamo potrebu da komuniciramo:

• Da ODBIJEMO stvari koje ne želimo;

• Da DOBIJEMO stvari koje želimo;

• Da se uključimo u DRUŠTVENU interakciju i damo komentar;

• Da pružimo ili tražimo INFORMACIJE.

Razvoj komunikacije je individualan i skokovit, mnogo zavisi od okruženja u kojem se dete nalazi. Naravno, postoje stanja i bolesti koje ometaju razvoj komunikacije i zato je izuzetno važna podrška. Kad kažem komunikaciji, ne mislim samo na govor, već celokupnu komunikacije jedne osobe: mimiku, gest, pokrete tela, glas, pisanu reč...

Sedam nivoa komunikacije i AAK

Nivo I. Ponašanje pre namere

Ponašanje nije pod kontrolom pojedinca, ali odražava njegovo opšte stanje (udobno, neprijatno, glad ili pospano). Odrasle osobe tumače stanje pojedinca na osnovu ponašanja kao što su telesni pokreti, izrazi lica i zvuci. U tipičnom razvoju dece, ova faza se javlja između 0 i 3 meseca starosti.

• ponašanje nije pod kontrolom pojedinaca

• ponašanje nije namerno za komunikaciju

• ponašanje odražava stanje pojedinca,

• ponašanje još nije diferencirano

• tumačenje ponašanja zavisi od komunikacijskog partnera

• primer - plakanje može značiti glad, nelagodnost ili umor

Nivo II. Namerno ponašanje

Ponašanje je pod kontrolom pojedinca, ali još ne komuniciraju namerno. Pojedinci u ovoj fazi još ne shvataju da mogu da koriste ova ponašanja da kontrolišu ponašanje druge osobe.

Odrasle osobe tumače potrebe i želje pojedinca iz ponašanja kao što su pokreti tela, izrazi lica, vokalizacija i pogled u oči. Kod dece u tipičnom razvoju, ova faza se javlja između 3 i 8 meseci starosti.

• ponašanje je pod kontrolom pojedinaca

• ponašanje je sa namerom za komunikaciju

• negovatelji nastavljaju da tumače ponašanje

• primer – diferencirana vokalizacija u značenju gladi

Nivo III. Nekonvencionalna komunikacija (pre-simbolička). Početak namerne komunikacije

Nekonvencionalna, pre - simbolička ponašanja su ponašanja koja se koriste u nameri da se komunicira. Komunikativna ponašanja su „pre - simbolička“ jer ne uključuju bilo kakvu vrstu simbola. Ona su „nekonvencionalna” jer nisu društveno prihvatljiva. Komunikativna ponašanja uključuju pokrete tela, vokalizacije, izraze lica i jednostavne gestove (kao što je povlačenje ljudi, ćuškanje, udaranje i sl.).

Treba napraviti razliku između ponašanja koje deca koriste pri ,,prevaspitavanju’’ svoje okoline, iako mogu koristiti više nivoe komunikacije, i nekonvencionalne komunikacije. Razlika je vidljiva jer deca koriste više nivoe komunikacije u pozitivnim situacijama, a pre-simboličke kada žele da iskažu nezadovoljstvo ili dobiju nešto što im je uskraćeno. Kod dece u tipičnom razvoju,ova faza se javlja između 6 i 12 meseci starosti.

• ponašanje je pod kontrolom pojedinaca

• ponašanje je sa namernom za komunikaciju

• ponašanje je nesimbolično

• ponašanje nije „društveno prihvatljivo“ kako starimo

• primer - dovlačenje nekoga na lokaciju željene stvari

  
  

Nivo IV. Konvencionalna komunikacija (pre-simbolička)

Konvencionalna pre - simbolička ponašanja se namerno koriste pri komunikaciji. Komunikativna ponašanja su „pre - simbolička“ jer ne uključuju nikakvu vrstu simbola; ona su „konvencionalna“ jer su društveno prihvatljiva i koristimo ih uz govor tokom sazrevanja. Značenja nekih gestova mogu biti jedinstvena za kulture u kojoj se koriste. Komunikativna ponašanja uključuju pokazivanje, klimanje glavom ili mahanje glavom, mahanje, grljenje i pogled sa osobe na željeni predmet. Mnogi od ovih gestova (a posebno pokazivanje) zahtevaju dobre vizuelne veštine i nisu karakteristične za osobe sa teškim oštećenjem vida. Neke vokalne intonacije mogu se takođe koristiti u ovoj fazi. Kod dece u tipičnom razvoju, ova faza se javlja između 12i 18 meseci starosti.

• ponašanje je pod kontrolom pojedinca

• ponašanje je sa namernom za komunikaciju

• ponašanje je nesimbolično

• ponašanje je „društveno prihvatljivo“ kako starimo i nastavljamo da ih koristimo

• ponašanje može biti povezano sa kulturom (tresanje glavom za ne)

• primer - pokazivanje na željeni objekat ili mahanje "pa-pa"

Nivo V. Konkretni simboli SIMBOLIČKA KOMUNIKACIJA POČINjE OVDE, NA V NIVOU (simboli predstavljaju, ili označavaju, nešto drugo)

„Konkretni“ simboli fizički podsećaju na ono što predstavljaju Oni izgledaju, kreću se ili zvuče poput onoga što predstavljaju. Konkretni simboli uključuju slike, objekte (kao što je pertla za predstavljanje „cipele“), „ikonični“ gestovi (npr. tapšanje po stolici da kaže „sedi“) i zvukove (kao što je zujanje zvuk znači „pčela“). Većina pojedinaca preskoči ovu fazu i ide direktno na nivo VI. Sa nekim pojedincima konkretni simboli mogu biti jedini tip simbola koji ima smisla za njih; za druge mogu poslužiti kao most za korišćenje apstraktnih simbola.

Tipično, deca u razvoju koriste konkretne simbole u kombinaciji sa gestovima i rečima, uglavnom između 12 i 24 meseca starosti, ali nisu zasebna faza.

• Konkretni simboli izgledaju ili zvuče kao ono što predstavljaju (delovi predmeta, minijaturni predmeti, fotografije, crteži)

• primer - tapšanje stolice znači sesti ili korišćenje slike cipele da znači cipela

• ova faza je paralelna sa konvencionalnom predsimboličkom komunikacijom i komunikacijom zasnovanom na jeziku u tipičnom razvoju između 12-24 meseca (obično nije poseban korak u razvoju komunikacije)

Nivo VI. Apstraktni simboli

Apstraktni simboli su govor, znakovi rukama, reči napisane na Brajevom pismu, oznake, napisane ili štampane reči. Ovi simboli su „apstraktni“ jer NISU fizički slični onome što predstavljaju. Koriste se jedan po jedan. Kod dece u tipičnom razvoju, ova faza se javlja između 12 i 24 meseca života.

• simboli nisu povezani sa značenjem simbola (tj. simbol slike za potrebu, najčešće izgovorene reči, štampane reči, reči na znakovnom jeziku koje ne liče na radnju/stavku)

• simboli se koriste jedan po jedan

  
  

Nivo VII. Jezik

Simboli (konkretni ili apstraktni) se kombinuju u dvo- ili trosimbolne kombinacije („hoću sok“, „ja želim“), prema gramatičkim pravilima. Pojedinac shvata da se značenje simbola i njihove kombinacije mogu razlikovati u zavisnosti od toga kako su simboli postavljeni. Kod dece u tipičnom razvoju, ova faza počinje oko 24 meseca starosti.

• simboli i konkretni i apstraktni se koriste u kombinaciji da izraze ideju ili misao

• kombinacija simbola prati gramatička pravila

• pojedinac razume kako red simbola utiče na značenje

Svaki od ovih sedam nivoa zahteva različite intervencije i metode.

Komunikacija se ne uči na školski način. Niko od nas nije naučio da komunicira prostim ponavljanjem naziva predmeta ili pojava već u nekom kontekstu, često spontano a uvek uz podršku. Ovo moramo imati u vidu i izbegavati prisilu i mehaničko ponavljanje. Komunikacija je interakcija!