Opservacija - zašto je važno videti kako neverbalno dete komunicira

Kada kažemo da je dete neverbalno, to ne znači da ono nema svoj unutrašnji svet, misli i želju da nešto kaže. Deca koja ne govore ili im je govor otežan itekako imaju šta da podele sa nama. Ponekad problem nastane kada ne razumemo njihove signale ili ih, još gore, pogrešno protumačimo.

Vrisak kao komunikacija: glasno izražavanje preplavljujućih emocija

Zato je jako važno da obratimo pažnju na to kako dete komunicira sa okolinom. To nam pomaže da shvatimo šta mu treba, šta može i kako će komunicirati u budućnosti. Razumevanje neverbalnih znakova i gestova je ključno jer je dobra komunikacija osnova za njihov dalji razvoj i našu podršku.

Neka deca koriste svoje telo da komuniciraju – povući će nas za ruku ili pokazati prstom. Druga će ispuštati glasove, ponekad prilično glasno.

Važne osobe u komunikaciji - komunikacioni partneri

Svaka porodica ima svoj način komuniciranja i bliski ljudi obično znaju šta dete želi da im kaže. Međutim, kada se deca nađu u novoj sredini, okružena ljudima koji ih ne poznaju, može doći do problema jer ne mogu da objasne svoje potrebe ili želje, što često dovodi do frustracije.

Zato je bitno da posmatramo kako deca neverbalno komuniciraju sa drugima, sa takozvanim komunikacionim partnerima – bilo da su to druga deca, vaspitači, komšije ili nepoznati ljudi u prodavnici ili parku. Naravno, tu je i glavni partner – obično osoba koja najbolje razume dete, a to su najčešće roditelji.

Praćenje gestova, izraza lica, položaja tela, tona glasa i drugih neverbalnih znakova pomaže nam da bolje razumemo šta im je potrebno, šta žele, ali i kako se osećaju. Do ovoga dolazimo pažljivim posmatranjem i tumačenjem neverbalnih signala, stvaranjem sigurnog i podržavajućeg okruženja, kao i uspostavljanjem jasnih i jednostavnih načina komunikacije.

Kako se sve može komunicirati?

Iako neverbalni učenici ne mogu da komuniciraju verbalno, postoji mnogo načina na koje mogu efikasno da se izraze. Pored gestova i mimike, mogu koristiti simbole, vizuelna pomagala ili komunikacione uređaje.

Ono što dete radi i kako reaguje je jako važno jer će ono koristiti ono ponašanje koje mu najbrže donosi ono što želi.

Ponekad ti načini nisu baš društveno prihvatljivi, pa ih je potrebno usmeravati. Od toga će zavisiti kako ćemo raditi sa detetom, kako ćemo ga obučavati i prilagođavati mu se – sve da bismo odgovorili na njegove individualne potrebe.

Opservacija je samo prvi korak

Uz upitnik koji popunjavaju komunikacioni partneri i daju detaljnije informacije, možemo dobiti bolji uvid u to kako dete najčešće komunicira. Nakon toga sledi dijagnostika koja će nam detaljno pokazati komunikacioni model učenika. Obe faze su važne jer iz njih proizilazi plan rada i obuke za dete. Specifični neverbalni obrasci i signali daju nam važne informacije za procenu kognitivnih sposobnosti i za postavljanje ciljeva obuke.

Ništa manje važno, posmatranje nam može otkriti potencijalne probleme ili prepreke u komunikaciji i ponašanju. Ovo je ključno da bismo unapredili komunikacijske veštine, ali pre svega, daćemo nam dragocen uvid u svet deteta koje je pred nama.